Primavera recenzija: zvuk violine iza zidova venecijanskog sirotišta
Neki filmovi ne moraju da grade atmosferu, jer je atmosfera upravo njihova tema. Primavera je takav film. Italijansko-francuska kostimirana muzička drama Damiana Michieletta vodi nas u venecijansko sirotište u kom devojke dobijaju instrumente u ruke, ali o njihovoj sudbini odlučuje neko drugi. Cecilia, violinistkinja virtuoz, u tom kavezu pokušava da pronađe sopstveni glas.
Lep, strastven biografski film koji osvaja muzikom. Ponekad se više oslanja na atmosferu nego na dramaturgiju, ali se na kraju itekako isplati.
Podaci o filmu
| Režija | Damiano Michieletto |
|---|---|
| Uloge | Tecla Insolia, Michele Riondino, Andrea Pennacchi, Fabrizia Sacchi, Valentina Bellè, Stefano Accorsi |
| Žanr | Biografski filmovi, Muzički filmovi |
| Trajanje | 110 min |
| Zemlja | Italijanski filmovi, Francuski filmovi |
Sirotište u kom je muzika izlaz, ili ipak nije
Radnja je smeštena u Veneciju s početka 18. veka, među zidove Ospedale della Pietà. Ovo nije obično sirotište: devojke ovde dobijaju ozbiljno muzičko obrazovanje i sviraju na takvom nivou da posetioci dolaze iz cele Evrope samo da bi ih čuli. Na prvi pogled zvuči gotovo idilično, ali brzo postaje jasno da talenat ovde ne znači slobodu, već neku vrstu raskošnog ropstva.
U tom svetu živi Cecilia, violinistkinja virtuoz, koja čeka da joj se život okrene nabolje. A šta je to bolje? Polazna situacija filma je surovo iskrena: u nedostatku boljeg, udaja. Ta jedna rečenica govori više o epohi nego sat vremena kostimirane parade. Devojka koja svira genijalno, a čija je najveća nada ipak da će je neko odvesti i oženiti. Iz te napetosti izrasta ceo film, i po mom mišljenju to je odlična osnova za biografsku dramu.
Neću otkrivati detalje, preokrete radnje vredi otkriti u bioskopu. Mogu samo da kažem da će oni koji očekuju suvoparno muzejsko razgledanje biti prijatno iznenađeni.
U Vivaldijevoj senci, ali ne o njemu
Svako ko makar malo poznaje istoriju muzike zna da je Antonio Vivaldi imao važnu ulogu u muzičkom životu Pietà, pa bi se moglo očekivati da je film još jedna priča o njemu. Snaga filma, međutim, leži upravo u tome što pomera fokus: ne slavi genij velikog kompozitora, već devojke koje su tu muziku zapravo izvodile i čija je imena istorija uglavnom zaboravila.
Ta promena perspektive je vrlo savremena, ali nije nametljiva. Nisam imao utisak da me film podučava. Pre bih rekao da samo okreće kameru tamo gde je retko ko do sada gledao. U tom smislu film je i novi početak za svoju junakinju i novi način da se ispriča dobro poznata priča.
Tecla Insolia i ostali: lica koja umeju da ćute
Glumačka postava je, iz italijanske perspektive, izuzetno jaka. Tecla Insolia, Michele Riondino, Andrea Pennacchi, Fabrizia Sacchi, Valentina Bellè i Stefano Accorsi zajedno čine ekipu u kojoj se mlađa generacija i iskusni veterani lepo dopunjuju. Stefano Accorsi je međunarodnoj publici najpoznatiji, i ovde donosi ono zbog čega ga volimo: suzdržan je, ali svojim prisustvom ispunjava prostor.
Najviše mi se dopalo to što glumci u ovom filmu ne samo da govore, nego i ćute. U muzičkoj drami tišina je jednako važna kao zvuk, a pogledi devojaka i sitni gestovi između proba često kažu više od dijaloga. Među mladim glumicama oseća se zajednička energija, bez koje priča smeštena u zatvorenu ustanovu ne bi mogla da funkcioniše.
Ako bih nekoga izdvojio, to bi bio ansambl u celini: retko viđam kostimirani film u kom ne osećam da glumci upravo nose kostime.
Damiano Michieletto, operski reditelj na filmskom platnu
Ime Damiana Michieletta zvuči poznato ljubiteljima opere, jer se proslavio prvenstveno kao pozorišni reditelj. Ta pozadina se na filmu jasno vidi, u najboljem smislu. Michieletto zna kako da muziku tretira kao dramu, a ne kao pozadinsku buku ili ilustraciju. Muzičke scene ne zaustavljaju priču, već je guraju napred, a kod ovakvog filma to je najvažnije.
Scensko razmišljanje se, doduše, ponekad i osveti. Ima trenutaka kada je kompozicija previše lepa, previše namještena, kao da gledamo tablo umesto pokretne slike. Mene to nije posebno smetalo, ali onima koji vole živahnije kostimirane filmove snimane iz ruke forma bi mogla povremeno delovati kruto.
Venecija je, naravno, zahvalan teren, pa je i vizuelni svet filma prelep. Enterijeri osvetljeni svećama, hladni kameni zidovi i toplo drvo instrumenata stvaraju kontrast koji je pravo uživanje gledati na velikom platnu.
Gde je violina jača od scenarija
Sada dolazi manje oduševljeni deo. Trajanje od 110 minuta nije preterano dugo, a ipak sam u srednjoj trećini osetio malo zatišje. Polazna situacija je toliko jaka da se film ponekad kao da zadovolji njome, pa ne steže uvek dramske niti dovoljno čvrsto. Ne dobijaju svi sporedni likovi onoliko prostora koliko zaslužuju, a sa ovako dobrim glumcima to pomalo nervira.
S druge strane, takav strpljiv tempo odgovara temi: govorimo o svetu u kom se život devojaka uglavnom sastoji od čekanja. Moguće je da je sporost delimično namerna i da film želi da i gledalac oseti tu zatvorenost. Kod mene je to upalilo napola.
Muzika, međutim, nadoknađuje sve. Ne preterujem: i samo zbog zvučne podloge vredelo bi otići u bioskop. U scenama sa violinom ima nečeg katarzičnog, što daleko nadilazi verno rekonstruisanu scenografiju.
Da li je ovo film za porodično gledanje?
Mnogi će pomisliti da je barokna muzička drama nešto prijatno za nedeljno popodne sa celom porodicom, ali ovo nije takav film. Epoha u kojoj je najbolji izgled talentovane devojke udaja nije nimalo bajkovita, a film ni ne pokušava da je takvom prikaže. To smatram pravom vrlinom: ozbiljnost teme ne zašećeruje.
Ko planira da ga gleda sa mlađim tinejdžerima, neka to ima na umu. Za stariju publiku, međutim, ovo može biti odličan povod za razgovor o talentu, slobodi i tome ko sme da odlučuje o životu jedne žene.
Kome ga preporučujemo?
- Za tebe je ako: Ljubiteljima klasične muzike, poklonicima kostimiranih biografskih filmova i svima koji vole priče koje u prvi plan iznose zaboravljene ličnosti iz istorije.
- Radije preskoči ako: Onima koji žele brzu radnju punu preokreta ili jednostavno ne podnose sporije evropske drame koje se oslanjaju na atmosferu.
Ako ti se dopada, pogledaj i: Amadeus (1984), Portrait de la jeune fille en feu (2019), Immortal Beloved (1994), Tár (2022)
Česta pitanja
O čemu govori film Primavera?
Radnja se odvija početkom 18. veka u Veneciji, u sirotištu Ospedale della Pietà, gde devojke dobijaju muzičko obrazovanje. Glavna junakinja je Cecilia, violinistkinja virtuoz, koja čeka bolju sudbinu, u nedostatku boljeg, udaju.
Koliko traje film?
Primavera traje 110 minuta.
Ko je režirao film Primavera?
Film je režirao Damiano Michieletto.
Ko glumi u filmu?
U filmu igraju Tecla Insolia, Michele Riondino, Andrea Pennacchi, Fabrizia Sacchi, Valentina Bellè i Stefano Accorsi.
Da li vredi otići u bioskop na barokni koncert za violinu?
Mislim da vredi, štaviše: ovaj film treba gledati baš u bioskopu, sa dobrim ozvučenjem i na velikom platnu. Primavera nije bez mana, u srednjem delu se zadržava duže nego što treba i ne razvija sve likove onoliko koliko bi mogla. Ali ima nešto što većini kostimiranih biografskih filmova nedostaje: pravu strast i svežu perspektivu. Damiano Michieletto nije snimio još jedan film o geniju, već priču o devojkama bez kojih muzika genija nikada ne bi zazvučala. Ako vas je ikada prošla jeza od violinskog sola, nemojte ga propustiti.