VÄRN recenzija unapred: 81 minut severne napetosti sa Denisom Lavanom
Neki filmovi ne privlače pažnju plakatom, već svojom festivalskom mapom, a VÄRN je upravo takav. Drama Džona Skuga premijerno je prikazana u San Sebastijanu, a zatim se takmičila u Geteborgu. O njoj se zna malo, ali i to malo je sasvim dovoljno da se nađe na mom spisku filmova koje ne smem da propustim.
Kratak, strog i verovatno ne za svakoga, ali zbog Denisa Lavana i ozbiljnog festivalskog pedigrea jedan od najzanimljivijih evropskih autorskih filmova ove jeseni.
Podaci o filmu
| Režija | John Skoog |
|---|---|
| Uloge | Michalis Koutsogiannakis, Denis Lavant, Livia Millhagen, Agnieszka Podsiadlik, Sol Roach |
| Žanr | Filmske drame |
| Trajanje | 81 min |
| Zemlja | Holandski filmovi, Danski filmovi, Švedski filmovi, Finski filmovi, Poljski filmovi |
O čemu je reč? O tome za sada ćutimo, i to s razlogom
Da počnem iskreno: o radnji filma VÄRN pre premijere ne zna se gotovo ništa. Zvanični materijali ne otkrivaju priču, već samo festivalski put, žanr i glumačku postavu. A ja neću izmišljati zaplet samo da bih imao o čemu da pišem. Ko traži konkretan sažetak radnje, moraću da ga razočaram.
Ono što sigurno znamo: reč je o drami koja traje svega 81 minut. Taj podatak sam po sebi mnogo govori. U ovom žanru 81 minut obećava zgusnut film, onaj koji ne razvlači ono što ima da kaže, već to jednostavno kaže i završi. Sve što se zna o projektu upućuje na nešto sirovije i oštrije, a ne na prijatno nedeljno popodnevno razmišljanje.
I naslov je rečit, čak i ako ne znamo da li ga treba shvatiti doslovno ili preneseno. Tvrđava može biti kameni zid, ali može biti i čovek koji se zatvara, brani i drži sve ostale na distanci. Zanima me u kom pravcu će Skug to odvesti.
Pet zemalja, jedan film: težina koprodukcije
Holandija, Danska, Švedska, Finska i Poljska. Ovako širok savez retko nastaje oko malog i nevažnog projekta. Evropski filmski fondovi i koproducenti ne rasipaju novac ako ne veruju u autora. To naravno nije garancija kvaliteta, videli smo mnogo evrokoprodukcija koje su na papiru delovale uzbudljivo, a na platnu bile beživotne, ali je dobar znak.
I spisak glumaca odražava taj međunarodni karakter: mešaju se grčka, francuska, švedska i poljska imena. To ukazuje na film u kome jezici, kulture i osećaj tuđine mogu i sami biti tema, ali to samo naslućujem, ne tvrdim.
Denis Lavan, nepredvidivi
Kada bih kartu za ovaj film kupio zbog samo jednog imena, to bi bio Denis Lavan. Francuski glumac postao je legenda kao stalni saradnik Leosa Karaksa, a od ludila zvanog Holy Motors nema filmofila koji neće zastati kada vidi njegovo ime na odjavnoj špici. Lavanovo telo je i samo glumačko sredstvo: akrobatsko, životinjsko, često zastrašujuće, a ponekad dirljivo ranjivo. On nije glumac kog angažuju da tiho sedi u pozadini.
Kakvu tačno ulogu ima u filmu VÄRN, ne znamo. Ali znamo da reditelj koji izabere Lavana ne traži sigurna, mlaka rešenja. Pored njega igraju Mihalis Kucojanakis, Livija Milhagen, Agnješka Podsjadlik i Sol Rouč, imena manje poznata široj publici, ali u ovakvim filmovima upravo nepoznata lica često donesu najveće iznenađenje.
Džon Skug i poverenje festivala
Ime reditelja Džona Skuga domaćoj publici verovatno ne zvuči poznato, ali festivali su očigledno stali iza njega. Svetska premijera održana je na Međunarodnom filmskom festivalu u San Sebastijanu, jednom od najstarijih festivala A kategorije na svetu, a to nije mesto gde može da uđe bilo šta. Uz to, film je uvršten i u takmičarski program Nordic Competition na Međunarodnom filmskom festivalu u Geteborgu, jednoj od najvažnijih smotri severnjačke kinematografije.
Izbor dva ovako jaka festivala ne odlučuje da li će se film svideti meni ili vama. Ali pokazuje da ugledni selektori strogog oka u njemu vide nešto o čemu vredi pričati. To shvatam ozbiljno.
Šta bi moglo da bude dobro, a gde može da omane?
Počnimo od jakih strana, onako kako ih čitam iz predznaka:
- Sažetost. 81 minut je redak poklon u eri filmova od dva i po sata. Ako reditelj zna šta hoće, ovakvo trajanje može biti nemilosrdno efektno.
- Lavanova harizma. On može da ponese ceo film i jednom jedinom scenom.
- Severnjačka atmosfera. Sudeći po skandinavskoj i poljskoj koprodukcionoj podlozi, očekujem mračan, atmosferičan i vizuelno snažan film.
A tu su i rizici, jer ih ima:
- Pristupačnost. Festivalski filmovi često traže trud i od gledaoca. Ko voli brzu radnju, dijaloge koji sve objašnjavaju i zaokružene priče, lako može ostati napolju.
- Kratkoća je mač sa dve oštrice. Ako film više slika atmosferu nego što priča priču, čovek može da se izgubi i za 81 minut.
- Malo informacija. Jednostavno ne znamo šta ćemo dobiti. To je uzbudljivo, ali i rizično.
Zato su moje očekivane ocene oprezno optimistične. Najviše dajem režiji i glumi, jer tu vidim najjače signale. Za priču sam uzdržaniji, prosto zato što o njoj znamo najmanje.
Kome ga preporučujemo?
- Za tebe je ako: Za one koji vole suv, uznemirujući evropski autorski film, kojima se pažnja automatski probudi na ime Denisa Lavana i koji redovno prate festivalsku severnjačku kinematografiju.
- Radije preskoči ako: Ko traži lagan predah, jasnu priču ili porodični program, neka izabere nešto drugo, jer je festivalski karakter ovog filma sasvim jasno upozorenje.
Ako ti se dopada, pogledaj i: Holy Motors (2012), Torinski konj (2011), Bela traka (2009), Melanholija (2011)
Česta pitanja
Koliko traje VÄRN?
Film traje 81 minut.
Ko je režirao VÄRN?
Reditelj filma je Džon Skug (John Skoog).
Ko igra u filmu VÄRN?
Glavne uloge tumače Mihalis Kucojanakis, Denis Lavan, Livija Milhagen, Agnješka Podsjadlik i Sol Rouč.
Gde je VÄRN prvi put prikazan?
Svetska premijera održana je na Međunarodnom filmskom festivalu u San Sebastijanu, a film je uvršten i u takmičarski program Nordic Competition na Međunarodnom filmskom festivalu u Geteborgu.
Da li vredi ući u VÄRN?
Mislim da vredi, ali znajte na šta pristajete. VÄRN nije film na koji idete sa društvom i kokicama u ruci na opušteno veče. Ovo je kratka, verovatno mračna evropska drama prekaljena na festivalima, u kojoj igra jedan od najneobičnijih živih glumaca, Denis Lavan. Dvostruka selekcija u San Sebastijanu i Geteborgu, koprodukcija pet zemalja i zbijenih 81 minut govore da je Džon Skug želeo da ponudi nešto odlučno, sa sopstvenim glasom.
Da li je uspeo, saznaćemo tek kad ga vidimo. Do tada svoju očekivanu ocenu smeštam između sedmice i osmice, i priznajem da bih ga, kada bih ove jeseni mogao da izaberem samo jedan evropski festivalski film, vrlo verovatno stavio na sam vrh liste. Rizik? Postoji. Ali najbolja bioskopska iskustva retko nastaju iz igre na sigurno.