Le Chant des forêts, najava i recenzija: kada potraga za jednom pticom postane zajednička tišina tri generacije
Postoje filmovi koje ne treba gledati, već slušati. Novi dokumentarac Vinsenta Munijea, Le Chant des forêts, već naslovom poručuje da će nam uši raditi bar onoliko koliko i oči. Pre nego što stigne u bioskope, skupio sam razloge zbog kojih ga ovoliko iščekujem, ali i mesta na kojima bi ovo tiho, maglovito hodočašće kroz šumu moglo da posrne.
Sudeći po svemu, ovo bi moglo biti jedno od najlepših i najmirnijih bioskopskih iskustava ove jeseni, pod uslovom da ste spremni da usporite zajedno s njim.
Podaci o filmu
| Režija | Vincent Munier |
|---|---|
| Žanr | Dokumentarni filmovi |
| Trajanje | 93 min |
| Zemlja | Francuski filmovi |
O čemu se radi? Jedna ptica, jedna šuma, tri generacije
Postavka je jednostavna, i upravo je zato lepa. Vinsent Munije, nagrađivani fotograf prirode i filmski autor, kreće u maglom obavijene šume Vogeza, ali ne sam: s njim su njegov otac i sin tinejdžer. Tri generacije, jedan ranac i mnogo strpljenja. Cilj im je da pronađu vrstu koja nestaje, velikog tetreba, a ta potraga ih na kraju odvodi sve do Norveške.
Usput ih čeka sve ono zbog čega čovek uopšte odlazi u šumu: jeleni u riki, sove koje se oglašavaju u tami, sirova snaga i krhka lepota prirode u isto vreme. Prema najavi, ovo nije klasičan obrazovni film zatrpan naracijom, već mnogo pre intimno, lično putovanje čija je prava tema to kako se pažnja i ljubav prema prirodi prenose sa oca na sina, sa dede na unuka.
Priznajem, mene je najviše privukla upravo ta porodična nit. Dokumentaraca o pticama smo videli mnogo, ali onih u kojima čovek iza kamere stoji između sopstvenog oca i sopstvenog deteta, a potraga je zapravo predaja nasleđa, znatno manje.
Ko je Vinsent Munije i zašto ga vredi pratiti?
Munijeovo ime u svetu fotografije prirode funkcioniše gotovo kao zaštitni znak. Ko je video njegove ranije radove, naročito veoma uspešan film o potrazi za snežnim leopardom, zna da je ovaj čovek u stanju da satima, danima nepomično čeka jedan jedini trenutak, i da to strpljenje nekako ume da prenese i na gledaoca. Kod njega čekanje nije prazan hod, već samo iskustvo.
Zato i obećava to što je ovog puta teren francuska šuma, predeo vezan za njegove sopstvene korene. Ne egzotični planinski vrhovi, nego magla, četinari, opalo lišće, tišina. Ako iko od tako skromnog materijala može da napravi film koji diše na velikom platnu, to je on. Najava kaže da je film u svakom kadru zamišljen za veliko platno, i s obzirom na Munijeovu dosadašnju karijeru, sklon sam da u to poverujem.
Zvuk je glavni junak
Naslov nije slučajan, i mislim da će to biti najjače oružje filma. Opis posebno ističe da je Le Chant des forêts vizuelno i akustičko iskustvo, imerzivni bioskopski film. Za mene to znači da miksovanje zvuka ovde nije posao u pozadini, već deo same dramaturgije.
Zamislite: u mračnoj sali, na dobrom ozvučenju, čujete kako jelen riče negde u magli, ili kako sovina krila zatrepere iznad vaše glave. To kod kuće, iz zvučnika laptopa, prosto ne može da se doživi na isti način. A ko poznaje tetreba, zna da je čuven po neobičnom, jedinstvenom glasanju, pa imam utisak da vrhunci filma neće nužno doći kroz sliku, već kroz zvuk.
Zato sam unapred dao ovako visoku ocenu zvuku. Ako film stavi muziku u naslov, a reditelj je celu karijeru izgradio na pažnji, velike su šanse da će ovaj deo leći kako treba.
Šta bi ga moglo učiniti zaista dobrim?
- Sporost kao poklon. U vremenu kada je sve isečeno na klipove od 15 sekundi, strpljiv, maglovit šumski film od 93 minuta može delovati gotovo terapeutski.
- Porodična dinamika. Tri generacije zajedno, u potrazi za istim. Tu su i nostalgija, i oproštaj, i predaja, a da niko ništa ne mora da nam servira na tacni.
- Ulog. Reč je o vrsti koja nestaje, pa potraga ima stvarnu težinu. Ne samo lepe slike, već i tiho upozorenje.
- Promena lokacije. Posle Vogeza dolazi Norveška, što će vizuelno sigurno osvežiti film i dati intimnom okviru pomalo avanturistički luk.
Ako se sve ovo sklopi, ovo neće biti još jedan film o prirodi među mnogima, već onaj bioskop posle kog čovek najradije isključi telefon i krene ka prvoj šumi.
Gde bi mogao da posrne?
Ne bih bio iskren kad ne bih rekao: ovaj film neće biti za svakoga. Najveći rizik meditativnih filmova o prirodi je to što onome ko se ne uštimuje 93 minuta može delovati veoma dugo. Ko očekuje akciju, brzu montažu ili čvrsto građen dramski luk, biće razočaran.
Drugo pitanje je koliko će uspeti da održi ravnotežu između lične, porodične niti i prirode. Ako bude previše ptica a premalo ljudi, može se izgubiti ono toplo, ljudsko jezgro koje koncept čini posebnim. A ako bude obrnuto, film bi mogao da izgubi onu čistu, posmatračku čaroliju zbog koje volimo Munijeove radove. Zato sam priči dao oprezniju ocenu: kod dokumentaraca zasnovanih na potrazi, celu stvar često ne nosi radnja, već atmosfera.
Imam i jednu manju bojazan: "ljubav koja se prenosi s generacije na generaciju" lako može skliznuti u patetiku. Nadam se da će Munije i ovde sačuvati onu uzdržanost zbog koje njegove slike uvek ostaju verodostojne.
Zašto ga ne treba ostaviti za gledanje kod kuće?
Ovo je film koji je namerno smišljen za bioskop. I najava naglašava da je u svakom kadru zamišljen za veliko platno i da mu je suština imerzivni zvuk. Na striming servisima će ga, naravno, kasnije biti moguće pogledati, ali tamo se gubi upravo ono zbog čega mu vredi posvetiti vreme: mračna sala, tišina, zvuk koji vas obavija.
U kasnu jesen, kada je i napolju magla i mrak, ovakav film može biti savršen raspoloženjski par godišnjem dobu. Što se mene tiče, već sam ga upisao u planer.
Kome ga preporučujemo?
- Za tebe je ako: Fotografima prirode, posmatračima ptica, ljubiteljima sporih, meditativnih dokumentaraca i svima koji bi rado pogledali lep, porodičan film sa roditeljima ili sa detetom tinejdžerom.
- Radije preskoči ako: Ko očekuje brz tempo, obrazovni film sa naratorom ili zategnutu dramsku radnju, uz ovaj film će verovatno izgubiti strpljenje.
Ako ti se dopada, pogledaj i: Le Peuple migrateur (2001), Microcosmos (1996), Océans (2009), La Marche de l'empereur (2005)
Česta pitanja
O čemu govori Le Chant des forêts?
Fotograf prirode i filmski autor Vinsent Munije sa ocem i sinom tinejdžerom obilazi maglovite šume Vogeza kako bi pronašli velikog tetreba, vrstu koja nestaje. Potraga ih na kraju vodi do Norveške.
Koliko traje Le Chant des forêts?
Film traje 93 minuta.
Da li je film pogodan za gledanje sa decom?
Ovo je spor, meditativan dokumentarac bez akcije, pa je pre za strpljivije gledaoce. Sa tinejdžerima može biti odličan zajednički program, dok će ga mlađa deca teže ispratiti.
Ko je režirao Le Chant des forêts?
Reditelj je Vinsent Munije, nagrađivani francuski fotograf prirode i filmski autor, koji je ujedno i jedan od protagonista filma.
Kog je žanra Le Chant des forêts?
Reč je o francuskom dokumentarnom filmu koji se oslanja na vizuelno i akustičko iskustvo i snimljen je baš za veliko platno.
Da li vredi jedno jesenje veče posvetiti zvucima šume?
Mislim da vredi, ali samo ako u salu uđete dobronamerno i otvorenih ušiju. Le Chant des forêts na papiru donosi sve što filmu o prirodi treba da bude više od lepe razglednice: lični ulog, stvarnu potragu za pticom koja nestaje i reditelja koji strpljenje ume da pretvori u umetnost. Ako se porodična nit i zvuci divljine pronađu, ovo bi moglo biti jedno od najintimnijih bioskopskih iskustava godine. Ja ga čekam, a vama predlažem da izaberete salu sa dobrim ozvučenjem. Ovaj film nećete zapamtiti očima, nego ušima.