Back to the Beginning: Ozzy's Final Bow, recenzija pre premijere: poslednji veliki oproštaj hevi metala na platnu
Postoje koncerti o kojima se priča decenijama, i postoje oni posle kojih ništa više nije isto. Back to the Beginning: Ozzy's Final Bow stiže u bioskope, i ako prenese makar pola onoga što naslov obećava, maramice će u salama ići kao alva. Ovo je recenzija pre premijere, o filmu koji je kao fan gotovo nemoguće čekati hladne glave.
Na papiru, ovo bi mogao da bude jedan od najvažnijih filmskih trenutaka hevi metala. Mnogo toga još zavisi od same dokumentarističke izvedbe, ali za fanove izgleda kao obavezan program.
Podaci o filmu
| Režija | Tim Van Someren, Ben Wainwright-Pearce |
|---|---|
| Žanr | Dokumentarni filmovi, Muzički filmovi |
| Zemlja | Američki filmovi |
Nazad tamo gde je sve počelo
Naslov nije slučajan, i svako ko je poslednjih godinu ili dve makar krajičkom oka pratio rok vesti zna na šta se odnosi. Pod imenom Back to the Beginning održan je u leto 2025. oproštajni koncert u Birmingemu, na kom su Ozi Ozborn i originalna postava grupe Black Sabbath poslednji put zajedno izašli na binu, u gradu gde je cela priča i počela. Nekoliko nedelja kasnije Ozi je preminuo, pa je to veče naknadno dobilo sasvim drugu težinu: više nije bilo samo oproštajni koncert, već stvarni završetak jednog životnog dela.
O tačnom sadržaju i strukturi filma zasad nemamo detaljne zvanične informacije, pa se neću praviti da znam koliko će pesama ući, ko će govoriti pred kamerom ili koliko materijala iza scene ćemo videti. Ono što pouzdano znamo: reč je o dokumentarnom i muzičkom filmu, američkoj produkciji, koju potpisuju dvojica reditelja, Tim Van Someren i Ben Wainwright-Pearce. Sudeći po naslovu, teško je zamisliti da u centru neće biti upravo to veče i put koji je do njega vodio.
Zašto ovo istovremeno boli i oduševljava?
Iskreno: ovakav film je jako teško čekati isključivo profesionalnim okom. Ozi nije bio samo pevač, već lik koji se za poslednjih pola veka nekako uvukao u pop kulturu gotovo svake generacije. Onima koji su odrasli sedamdesetih, on su rifovi pesama Paranoid i Iron Man. Onima malo mlađim, hitovi iz solo karijere. A onima koji su početkom dvehiljaditih gledali televiziju, pomalo rasejani, ali simpatični otac porodice iz sopstvenog rijalitija.
Ovaj film, barem sudeći po naslovu i trenutku u kom izlazi, sve to sabija u jednu tačku. Čovek koji se godinama borio sa ozbiljnim zdravstvenim problemima ipak još jednom izlazi pred publiku svog rodnog grada. Ako reditelji ovom materijalu pristupe kako treba, nećemo dobiti običan snimak koncerta, već oproštaj u kom i gledalac može da učestvuje. Upravo to očekujem, i priznajem, pomalo me je i strah.
Nasleđe Black Sabbatha: bez njih nema metala
Nije preterano reći: bez Black Sabbatha hevi metal, onakav kakav danas poznajemo, jednostavno ne bi postojao. Četvorka iz Birmingema, Ozi Ozborn, Toni Ajomi, Gizer Batler i Bil Vord, krajem šezdesetih je izmislila zvuk teži, mračniji i preteći od svega što se do tada vrtelo na radiju. Ajomijevi spušteni rifovi, Batlerov bas i tekstovi, Vordovo džezerski obojeno, a opet brutalno bubnjanje i Ozijev sablasni glas, kome nema premca, zajedno su činili recept po kom su kasnije kuvale hiljade bendova.
Upravo zato je ulog ovakvog dokumentarca mnogo veći nego kod prosečnog koncertnog filma. Ne oprašta se samo jedan bend, već čitav žanr može da se suoči sa sopstvenim poreklom. Ako film uspe da dočara tu težinu, i oni koji nikada u životu nisu pustili ploču Sabbatha mogli bi da shvate zašto je sve ovo bila tolika stvar.
Zadatak reditelja: da ne pokvare
Tim Van Someren i Ben Wainwright-Pearce su u prilično neobičnoj poziciji. S jedne strane, materijal sa kojim rade funkcioniše gotovo sam od sebe: kod ovakvog istorijskog trenutka i sirovi snimak izaziva žmarce. S druge strane, baš zato je lako pogrešiti. Muzički dokumentarac može da sklizne u dva pravca: ili postane previše sterilan, puko ređanje pesama jedna za drugom, ili previše patetičan, pa vam svaki drugi minut nameće da je sad trenutak za plakanje.
Voleo bih da film pusti muziku da diše. Najbolji koncertni filmovi, poput klasika Talking Headsa Stop Making Sense ili Skorsezeovog The Last Waltz, veliki su upravo zato što reditelj ne pokušava da bude pametniji od muzičara. Dobar rez, dobro uhvaćeno lice, jedan pogled između dva stara saborca kaže više od bilo kakve naracije. Ako dvojica reditelja to shvate, posao je obavljen.
Gde se krije rizik?
Ne bi bilo fer samo se oduševljavati, pa evo i strahova.
- Kvalitet zvuka odlučuje o svemu. Kod metal filma, ako ozvučenje u sali ne grmi i ako rifovi ne prodrmaju sedište, cela stvar gubi smisao. U ovoj kategoriji dao sam maksimalnu ocenu, ali to je više zahtev nego prognoza.
- Zamka preteranog poštovanja. U oproštajnom filmu velika je napast da se izglade sve nijanse i ostanu samo lepi trenuci. Priča o Sabbathu i Oziju, međutim, nikada nije bila lepa ni glatka, i ako film to prećuti, mogao bi da izgubi na verodostojnosti.
- Kome je namenjen? Ako je film pravljen samo za upućene, oni sa strane lako mogu da se izgube. Ako, pak, previše objašnjava, stari fanovi će se dosađivati.
Nijedno od ovoga nije kobno, ali sve tri stvari mogu ozbiljno da utiču na to da li će film ostati samo lepa uspomena ili delo koje ćemo ponovo gledati i za nekoliko godina.
Bioskop ili kauč? Za mene tu nema dileme
Postoje filmovi koje mirne duše možete sačekati za gledanje kod kuće. Ovo nije takav film. Koncertni doživljaj, naročito ovakve težine, jednostavno pripada velikom platnu i velikim zvučnicima. Ko je ikad stajao na stadionu dok odjekuje rif, a desetine hiljada ljudi u isti mah urlaju, zna da se to sa kauča ne može doživeti. Bioskop bar delimično može to da vrati.
Tu je i onaj zajednički momenat. Ovakav film je lepo gledati sa ljudima koji su Ozija voleli isto kao vi. Ne bih se iznenadio da publika na projekcijama aplaudira, peva ili jednostavno sedi u tišini dok teče odjavna špica. Takvu vrstu zajedničke tuge i slavlja nijedan striming servis nikada neće moći da zameni.
Kome ga preporučujemo?
- Za tebe je ako: Za sve fanove Black Sabbatha i Ozija, ljubitelje metala i klasičnog roka, i za svakoga ko voli velike muzičke oproštaje na platnu.
- Radije preskoči ako: Onaj koga teški rok ostavlja ravnodušnim, ili ko očekuje igranu radnju i preokrete, verovatno će se bolje provesti negde drugde.
Ako ti se dopada, pogledaj i: Stop Making Sense (1984), The Last Waltz (1978), Metallica: Some Kind of Monster (2004), This Is Spinal Tap (1984), Bohemian Rhapsody (2018)
Česta pitanja
Kakav je žanr filma Back to the Beginning: Ozzy's Final Bow?
Dokumentarni i muzički film, dakle nije igrani film, već delo o stvarnom bendu i muzičarima.
Ko je režirao Back to the Beginning: Ozzy's Final Bow?
Film su režirali Tim Van Someren i Ben Wainwright-Pearce.
U kojoj zemlji je film snimljen?
Back to the Beginning: Ozzy's Final Bow je američka produkcija.
Hoćeš li biti tu na Ozijevo poslednje veče?
Retko se dešava da film čekate ne zato što vas zanima kraj, već zato što jednostavno želite da budete tu. Back to the Beginning: Ozzy's Final Bow je upravo takav. Moja očekivana ocena je visoka, a najveći deo zasluge pripada snazi materijala, ne rediteljima, bar zasad. Koliko Tim Van Someren i Ben Wainwright-Pearce mogu tome da dodaju, videćemo tek posle premijere. Što se mene tiče, već sad znam da ću kupiti kartu, i znam da neću izaći suvih očiju. Ako si ikad u kolima pojačao Paranoid do daske, mislim da ćeš i ti biti tu.