La la lend recenzija: mjuzikl koji i posle deset godina boli, i baš zato ga volimo
Postoje filmovi koje ne možete pogledati samo jednom, jer od drugog gledanja očekujete nešto drugo i nešto drugo i dobijete. La la lend je upravo takav: na površini šarena, rasplesana i suncem okupana bajka o Los Anđelesu, a ispod nje surovo iskreno pitanje koliko vredi san ako usput izgubite nekoga. Film Damiena Chazellea stigao je krajem 2016. godine i od tada nije izašao iz mode.
Potresan, prelepo komponovan moderni mjuzikl, koji je istovremeno ljubavno pismo starom Holivudu i trezveno upozorenje svim sanjarima.
Podaci o filmu
| Original | La La Land |
|---|---|
| Režija | Damien Chazelle |
| Uloge | Ryan Gosling, Emma Stone, John Legend, Rosemarie DeWitt, Finn Wittrock, Callie Hernandez |
| Žanr | Komedije, Drame, Romantični filmovi |
| Trajanje | 128 min |
| Zemlja | Američki filmovi |
Kafa, džez i audicije: o čemu je film?
Priča prati dvoje ljudi koji u istom gradu, sa istom glađu, pokušavaju da postanu neko. Mia (Emma Stone) je glumica u usponu koja između audicija služi kafu filmskim zvezdama, pa svakog dana izbliza gleda život o kome mašta, samo sa pogrešne strane šanka. Sebastian (Ryan Gosling) je džez muzičar koji svira na koktel žurkama i u zapuštenim barovima, dok mu u glavi živi sasvim drugačiji muzički svet.
Ljubav između njih nije šećerna romansa, već savez dvoje ambicioznih ljudi. I tu dolazi obrt koji naslućuje već sama postavka: kako se uspeh približava, pred njima su odluke koje počinju da nagrizaju njihovu krhku vezu, ali i snove za koje su se toliko borili. Više neću otkrivati, jer ovaj film treba doživeti tako da iznenađenja ostanu na svom mestu.
Gosling i Stone: hemija koja se ne može režirati
Reći ću otvoreno: ovo je jedan od najboljih filmskih parova 2010-ih. Ryan Gosling i Emma Stone su već radili zajedno u romantičnoj komediji Crazy, Stupid, Love, i to se oseća. Nema ukočenosti, nema proračunatog flerta, razigranost i trvenje među njima jednostavno su uverljivi.
Goslingov Sebastian je pomalo arogantan, pomalo uvređen purista, koji džez brani kao da je reč o umirućem rođaku. Ume da nervira, i baš je to dobro. Emma Stone je, međutim, pravo srce filma: u Mijinim scenama sa audicija ima toliko sitnih poniženja i nade da se čovek gotovo znoji zajedno sa njom. Ne pamtimo ih po savršenim glasovima ni po brodvejskom plesu, već po ranjivosti koja se vidi u svakom pokretu.
Od sporednih uloga posebno treba pomenuti Johna Legenda kao Keitha: njegov lik otelotvoruje dilemu koja muči Sebastiana, odnosno koliko smeš da popustiš od sopstvenih principa zarad uspeha. Rosemarie DeWitt kao Laura, Finn Wittrock kao Greg, te Callie Hernandez, Sonoya Mizuno i Jessica Rothe kao Mijine drugarice dodaju boje celoj slici, iako film nedvosmisleno pripada glavnom paru.
Damien Chazelle, opsednut ritmom
Ko je gledao Chazelleov prethodni film, Whiplash, zna da ovaj reditelj muziku ne tretira kao pozadinu, već kao pitanje života i smrti. U filmu La la lend teče ista opsesija, samo u šarenijem ruhu. Tamo su krvarile palice za bubnjeve, ovde srce.
Režija je naprosto majstorska. Kamera pleše sa likovima, a dugi kadrovi bez reza deluju kao da smo upali u stari holivudski mjuzikl, ali sa modernim, pomalo melanholičnim prizvukom. Chazelle zna kada da pusti stvarnost i kada da nas vrati na zemlju. Upravo ta smena daje filmu puls: u jednom trenutku lebdimo među zvezdama, a u sledećem sedimo za neprijatnom večerom.
Šta oduševljava: boje, melodije i grad koji dobija ulogu
Los Anđeles ovde nije kulisa, nego lik. Kroz ljubičasto narandžasta nebesa u sumrak, neonske barove i beskrajne autoputeve, grad je istovremeno zavodljiv i okrutan. Vizuelno, film se kupa u zasićenim bojama, a kostimi (naročito Mijine haljine) gotovo da govore sopstvenim jezikom.
- Muzika: melodije vam ostaju u glavi danima, i to ne na jeftin način pop hitova, već tako da svaki motiv koji se vraća dobija novo značenje.
- Koreografija: cilj nije savršenstvo, nego da ples bude prirodan nastavak emocija.
- Atmosfera: u isto vreme nostalgična i sveže moderna, što je retko postignuće.
Priznajem, pri prvom gledanju sam se više puta naježio, a taj efekat nije izbledeo ni pri ponovnom gledanju.
Gde se čarolija klima?
Ne bih bio pošten kada bih samo hvalio. Srednji deo filma je primetno sporiji, trajanje od 128 minuta nije svuda opravdano, a neki će drugu polovinu, koja se okreće stvarnosti, doživeti kao prenaglu promenu tona. Ko očekuje klasičan, do kraja veseo mjuzikl, mogao bi da se razočara, jer film ne ulepšava cenu ambicije.
Monolozi džez puriste Sebastiana takođe dele publiku: ponegde više zvuče kao predavanje nego kao strast. I da, ni glasovi glavnih glumaca nisu operskog kalibra. Meni je to pre vrlina, jer ih čini ljudskim, ali razumem ako nekome smeta.
Kome ga preporučujemo?
- Za tebe je ako: Za sve koji vole muziku, romantiku i filmove posle kojih danima želite sa nekim da razgovarate o njima. Posebno se preporučuje sanjarima, umetnicima i svima koji su ikada birali između karijere i ljubavi.
- Radije preskoči ako: Za one koji ne podnose mjuzikle ili žele jednostavnu, bezbrižnu romantičnu komediju sa srećnim krajem. Sporiji tempo i melanholičan ton takođe ne odgovaraju svima.
Ako ti se dopada, pogledaj i: Whiplash (2014), Singin' in the Rain (1952), Les Parapluies de Cherbourg (1964), The Greatest Showman (2017), A Star Is Born (2018)
Česta pitanja
O čemu govori film La la lend?
Mia, glumica u usponu, i Sebastian, džez muzičar, pokušavaju da ostvare svoje snove u Los Anđelesu. Kako uspeh raste, suočavaju se sa odlukama koje stavljaju na probu njihovu vezu i ciljeve.
Koliko traje La la lend?
Film traje 128 minuta.
Ko je režirao La la lend?
Film je režirao Damien Chazelle, koji potpisuje i film Whiplash.
Ko igra glavne uloge u filmu La la lend?
Ryan Gosling igra Sebastiana, Emma Stone Miju, a uz njih se pojavljuje i John Legend kao Keith.
Vredi li i danas ponovo uroniti u La la lend?
Apsolutno. La la lend spada u one retke filmove koji ne stare, nego sazrevaju. Prvi put vas očara, drugi put zastajete na detaljima, a treći put uhvatite sebe kako razmišljate o sopstvenim odlukama. Chazelle nije izabrao lak put: nije nam dao bajku prelivenu šećerom, već prelepu, gorko-slatku ispovest o tome da je cena naših snova često viša nego što mislimo. Pojačajte dobar zvučnik, ugasite svetlo i pustite da vas melodija uhvati pod ljubičastim nebom Los Anđelesa. Kod mene 9 od 10, a tu ocenu ne dajem olako.