Compostelle recenzija: dve hiljade kilometara besa, krivice i prašnjavih cipela
Nekim filmovima je dovoljan ranac, beskrajna staza i dvoje ljudi koji ne podnose jedno drugo. Hodočasnička drama Yanna Samuella gradi se upravo po tom receptu, a zahvaljujući Alexandri Lamy postaje mnogo više od lepo snimljenog planinarskog vodiča. Compostelle ne izmišlja ništa novo, ali ono što radi, radi od srca.
Tiha, dirljiva i ponegde predvidljiva drama puta, koju do cilja nose trvenja između dvoje glavnih junaka i suptilna igra Alexandre Lamy.
Podaci o filmu
| Režija | Yann Samuell |
|---|---|
| Uloge | Alexandra Lamy, Julien Le Berre, Maëlle Vidou |
| Žanr | Filmske drame |
| Trajanje | 113 min |
| Zemlja | Francuski filmovi, Belgijski filmovi |
O čemu je reč? Jedna žena, jedan tinejdžer i jedno veoma dugo pešačenje
Postavka je jednostavna i baš zato funkcioniše. Imamo ženu koja pokušava da se pomiri sa sopstvenim greškama i tinejdžera koji ne ume da obuzda bes. Oboje su stigli do tačke u kojoj dosadašnji život prosto ne može dalje. Rešenje nije terapija, ni selidba, ni veliki razgovor za kuhinjskim stolom, već sopstvene noge: iz Francuske kreću na El Camino, hodočasnički put ka Santjagu de Komposteli, u varijanti dugoj dve hiljade kilometara.
Dve hiljade kilometara. Vredi pustiti da se ta brojka na trenutak slegne. Ovo nije vikend izlet, već nedeljama dugo hodanje iz dana u dan, sa žuljevima, lošim prenoćištima i satima u kojima niko ništa ne govori. Put u filmu postaje zajednički prostor suočavanja i isceljenja, a najlepši trenuci su upravo ti tihi, neizgovoreni minuti kada dvoje stranaca polako shvata da nose isti teret, samo u drugačijem obliku.
Detalje namerno ne otkrivam: kod ovog filma najveće zadovoljstvo je gledati kako se korak po korak otkriva šta zapravo pokreće ovo dvoje ljudi.
Alexandra Lamy, tihi motor filma
Alexandru Lamy francuskoj publici odavno ne treba predstavljati, a ovde pokazuje zašto joj iznova poveravaju uloge sa velikim emotivnim teretom. Ne preteruje sa krivicom, ne plače u svakoj drugoj sceni. Umor se kod nje vidi u ramenima, u sve sporijem koraku, u rečenici koju ne dovrši. To je vrsta glume koju je lako prevideti, a ceo film počiva na njoj.
Pored nje prostor dobijaju Julien Le Berre i Maëlle Vidou, a energija mlađih glumaca lepo kontrira suzdržanosti Lamyjeve. Prikaz tinejdžerskog besa je najosetljivija tačka: lako je skliznuti u šablonsko lupanje vratima. Film tu zamku uglavnom izbegava, mada ima scena ili dve u kojima bes više deluje kao scenaristička alatka nego kao stvarna emocija.
Najjači su trenuci kada se dve generacije sudare, a onda odjednom nema šta da se kaže, samo treba nastaviti dalje.
Yann Samuell i sporo krčkanje emocija
Ime Yanna Samuella mnogima će zvučati poznato zbog filma Jeux d'enfants, a ko ga je gledao, seća se da ovaj reditelj voli velike, šarene, gotovo bajkovite emocije. Compostelle je u poređenju s tim iznenađujuće prizeman, i to doslovno: kamera se često zadržava na stopalima, na prašnjavoj stazi, na pejzažu koji se proteže u beskraj.
Samuell se ovde obuzdava i to filmu uglavnom prija. Ne žuri, pušta da pejzaž odradi deo posla. Ipak, 113 minuta trajanja se oseti: u srednjem delu postoji trenutak kada monotonija puta pomalo pređe i na gledaoca. Može se reći da je to namerno, jer i hodočašće izgleda tako, ali u bioskopskoj sali to je mač sa dve oštrice.
Ono što je zaista uspelo: reditelj ne propoveda. Duhovna pozadina puta za Santjago je tu, ali film nikoga ne pokušava da preobrati. Isceljenje je ovde ljudska, a ne nebeska stvar.
Šta funkcioniše, a gde se spotiče
Ukratko sam izdvojio zbog čega ga od srca preporučujem i zbog čega mi ipak nije postao omiljen.
- Funkcioniše: dinamika između dvoje glavnih junaka, koja se polako i uverljivo pretvara iz neprijateljstva u nešto sasvim drugo.
- Funkcioniše: vizuelni utisak. Francuski i španski pejzaži su prelepi, ali ne kao razglednica: film dočarava daljinu, umor i vrućinu.
- Funkcioniše: suzdržanost. Nema prenaglašene melodrame, veliki emotivni trenuci deluju zasluženo.
- Spotiče se: na ograničenjima žanra. Ko je gledao bar jednu dramu puta, otprilike će naslutiti kuda vodi emotivni luk priče.
- Spotiče se: tempo u sredini filma popušta, a neki sporedni rukavci više liče na skretanja nego na prave stanice.
Ništa od ovoga nije kobno, ali dobro pokazuje da se Compostelle kreće po sigurnom terenu. Ne rizikuje, pa zato ni ne pada, ali ni ne leti do neba.
Hodočasnički film kao žanr: zašto ga uvek iznova volimo?
Ima nečeg neodoljivog kada film uzme svoje junake i jednostavno ih pošalje na put. Drama puta je jedan od najstarijih filmskih oblika, a hodočašće njegova najčistija verzija: cilj ovde nije samo geografski. Ko je gledao The Way Emilija Esteveza sa Martinom Šinom ili Reese Witherspoon u filmu Wild, tačno zna o čemu govorim.
Compostelle se uklapa u tu tradiciju i, kao francusko-belgijska koprodukcija, donosi onu prepoznatljivu evropsku osetljivost, manje bučnu od holivudske verzije. Nema velikog prosvetljenja na vrhu planine uz moćnu muziku. Pre su tu sitni trenuci: zajednička večera, rečenica koja se pusti, jutro kada neko prvi put sačeka drugoga.
Ovo nije mračna, teška drama, već film koji tinejdžer i roditelj mogu pogledati zajedno. Štaviše, možda je tako i najbolji.
Kome ga preporučujemo?
- Za tebe je ako: Onima koji vole tihe evropske drame usmerene na likove, onima koji su i sami razmišljali o Caminu, ili onima koji bi sa tinejdžerom pogledali nešto sadržajno.
- Radije preskoči ako: Onima koji žele brzu radnju, preokrete ili velike dramske eksplozije, 113 minuta će delovati kao dugo pešačenje.
Ako ti se dopada, pogledaj i: The Way (2010), Wild (2014), Little Miss Sunshine (2006), Tracks (2013)
Česta pitanja
O čemu govori film Compostelle?
Žena koja pokušava da se pomiri sa svojim greškama i tinejdžer koji ne ume da obuzda bes zajedno kreću iz Francuske na hodočasnički put ka Santjagu de Komposteli, dug dve hiljade kilometara. Put postaje zajednički prostor suočavanja i isceljenja.
Koliko traje Compostelle?
Film traje 113 minuta.
Da li je film pogodan za gledanje sa tinejdžerima?
Da. Nije reč o mračnoj ni teškoj drami, pa ga roditelji i tinejdžeri mogu gledati zajedno, dok za manju decu verovatno nije previše zanimljiv.
Ko je režirao Compostelle i ko igra glavne uloge?
Film je režirao Yann Samuell, a u glavnim ulogama su Alexandra Lamy, Julien Le Berre i Maëlle Vidou.
Koje zemlje su producirale film?
Compostelle je francusko-belgijska koprodukcija.
Vredi li obuti cipele i krenuti sa njima?
Da, ako znate šta vas čeka. Compostelle nije film o kojem ćete se nedeljama raspravljati, ali jeste onaj posle kojeg u tišini izlazite iz sale i možda pozovete nekoga koga je odavno trebalo pozvati. Igra Alexandre Lamy i snaga pejzaža iznose na leđima i predvidljivije delove, a Yann Samuell pametno ne pokušava da kaže više nego što priča može da podnese.
Nije savršen, ponekad se umori, baš kao i njegovi junaci. Ali na kraju stigne na cilj, a to je kod hodočasničkog filma možda i najvažnije. Za kišno jesenje veče, naročito udvoje sa tinejdžerom, ovo je baš dobar izbor.