The Road recenzija: najtiše i najsurovije ljubavno pismo oca sinu na kraju sveta
Postoje filmovi koje pogledate jednom u životu, a onda vam godinama stoje negde u grudima. The Road je upravo takav: postapokaliptična drama bez superheroja, spektakularnih eksplozija i spasonosnih obrta. Tu su samo otac, sin, raspadnuta kolica iz samoposluge i pitanje da li uopšte još ima smisla biti čovek. Film Džona Hilkouta ne zabavlja, već polako i metodično cedi gledaoca, i baš zato ga volim.
Surova, siva i beskompromisno iskrena drama o preživljavanju, koju Vigo Mortensen jednom od najboljih uloga u karijeri podiže među vrhunce žanra.
Podaci o filmu
| Režija | John Hillcoat |
|---|---|
| Uloge | Viggo Mortensen, Kodi Smit-McPhee, Charlize Theron, Robert Duvall, Guy Pearce, Molly Parker |
| Žanr | Avanturistički filmovi, Drame |
| Trajanje | 111 min |
| Zemlja | Američki filmovi |
O čemu govori The Road? Pepeo, glad i kolica iz samoposluge
Postavka je krajnje jednostavna i upravo zato funkcioniše. Pre mnogo godina Ameriku je pogodila misteriozna katastrofa. Nestalo je struje, izbila je glad, a preživeli su se okrenuli jedni protiv drugih. Kada film počne, civilizacija je već samo uspomena: bande vladaju predelima, nasilje je jedini zakon i svi žive samo za sledeći zalogaj.
U takvom svetu otac i sin kreću ka okeanu. Sve što imaju staje u jedna rasklimana kolica iz samoposluge. Svakog dana moraju da se izbore za hranu, sa hladnoćom, sa prirodom i sa onima koji su odavno prestali da budu ljudi. Jedini oslonac im je međusobna povezanost: uspomene i ljubav koja je između njih dvojice još preostala.
Film ništa ne objašnjava. Ne saznajemo šta se tačno dogodilo, i po meni je to pun pogodak. Uzrok katastrofe ovde je potpuno nebitan. Pitanje nije kako se svet završio, već šta od nas ostaje posle toga.
Vigo Mortensen kakvog još niste videli
Ko Viga Mortensena pamti pre svega kao Aragorna iz Gospodara prstenova, ovde će se dobro iznenaditi. Kraljevsko držanje, harizma i junaštvo sa mačem potpuno nestaju. Umesto toga dobijamo izgladnelog, do kostiju omršavelog, večito uplašenog oca, u čijem je svakom pokretu iscrpljenost i strah da neće uspeti da zaštiti dete.
Mortensenova gluma je genijalna jer nikad ne pokušava da se dopadne. Otac je ponekad strog, ponekad surov, ponekad donosi odluke sa kojima se ni gledalac ne slaže. Ipak, u svakom trenutku osećamo da sve to izvire iz jedne jedine stvari: bezuslovne ljubavi prema sinu. Ovo je jedan od najbolnijih portreta oca koje sam video na platnu.
Kodi Smit-Mekfi u ulozi sina je zapanjujuć. Od dece glumaca retko dobijamo ovako prirodnu igru bez ikakvog manirizma. On je moralni kompas filma: dečak je taj koji još pita, kome je još žao stranca, koji još veruje da dobri ljudi postoje. Hemija između njih dvojice nosi ceo film i u njoj nisam pronašao nijedan lažan trenutak.
Sporedni likovi koji se urežu za par minuta
Spisak glumaca na prvi pogled može delovati preterano za ovako komornu dramu, ali Hilkout pametno barata zvezdama. Šarliz Teron igra majku i, iako dobija manje prostora, njene scene su teške i sablasne. Teron, dobitnica Oskara za film Monster, i ovde pokazuje da sa nekoliko pogleda može da ispriča celu tragediju.
Starac Eli Roberta Duvala jedna je od najupečatljivijih epizoda filma. Legenda Kuma i Apokalipse danas za kratko vreme gradi lik koji je istovremeno jadan, mudar i zastrašujuć. Gaj Pirs kao veteran, Moli Parker kao ljubazna žena, Majkl Kenet Vilijams kao lopov i Garet Dilahant kao član bande, svi su sitni, ali precizni delovi mozaika. Svaki susret je novi ispit: kome se u ovom svetu još može verovati?
Pepeljasto sivi svet Džona Hilkouta
Režija Džona Hilkouta je suzdržana, i to je pohvala. Ne pokušava da od kraja sveta napravi akcioni film i ne gura užas gledaocu u lice, iako bi mogao. Nasilje stalno lebdi u vazduhu, ali najveći deo napetosti rađa se iz iščekivanja, tišine, pucketanja grana i dalekih zvukova.
Vizuelno je film zapanjujuć, na svoj turoban način. Izgorele šume, sivo nebo, putevi prekriveni pepelom, napuštene kuće. Slika gotovo potpuno isisava boje, a kada se u nekoj uspomeni ipak pojavi toplo svetlo, to skoro fizički boli. Retko sam video film koji ovako uverljivo dočarava hladnoću i glad.
Muzika i zvučna kulisa pojačavaju istu melanholiju. Nema bučne podloge, već tihe, tužne melodije i mnogo tišine. Tokom 111 minuta Hilkout sve vreme drži tu mučnu, a opet nežnu atmosferu.
Gde boli previše, a gde usporava?
Biću iskren: The Road nije za svakoga i to ni ne krije. Tempo je spor, priča epizodična, i ko očekuje klasičan dramski luk i velike obrte, mogao bi da se razočara. Ima delova u kojima film praktično samo ide napred, korak po korak, i tada nestrpljiviji gledalac lako može da izgubi nit.
Drugi rizik je sama atmosfera. Ovaj film skoro da ne dozvoljava da udahnete. Beznađe, glad, strah, pa ponovo isto. Ja upravo to cenim, ali razumem ako nekome do drugog sata postane previše. Ovo nije film za subotnje veče uz kokice, i to treba prihvatiti.
- Šta funkcioniše: tandem Mortensen i Smit-Mekfi, sablasna slika, suzdržana režija.
- Šta može da podeli publiku: spor tempo, epizodična struktura i gotovo neprekidna teskobna atmosfera.
Zašto je ovo više od filma o preživljavanju?
Postapokaliptični žanr prepun je oružja, automobilskih potera i ratničkih junaka. The Road je, nasuprot tome, gotovo meditativan: kraj sveta ne prikazuje kao spektakl, već kao moralni ispit. Šta znači ostati dobar kada je dobrota smrtonosni luksuz? Dokle se može čuvati nevinost deteta, i da li se uopšte sme?
Prava tema filma je očinstvo. Ona vrsta ljubavi koja nadjačava sve, tvrdoglava, ponekad slepa, i koja je poslednje što postojanju još daje smisao. Zbog toga je The Road istovremeno surov i duboko nežan. A gledati ga kao roditelj potpuno je drugačije iskustvo, na to neka se svako pripremi.
Kome ga preporučujemo?
- Za tebe je ako: Onima koji vole sporo građene, teške drame, velike glumačke uloge i postapokaliptične priče bez žanrovskih klišea.
- Radije preskoči ako: Onima koji traže brzu akciju, spektakularne bitke ili lagano opuštanje, kao i onima kojima teško pada beznadežna, mučna atmosfera.
Ako ti se dopada, pogledaj i: Children of Men (2006), The Book of Eli (2010), Mad Max (1979), A Quiet Place (2018)
Česta pitanja
O čemu govori The Road?
Posle misteriozne katastrofe koja je uništila američku civilizaciju, otac i sin kreću ka okeanu. Sve što imaju guraju u kolicima iz samoposluge i svakodnevno se bore za hranu, sa prirodom i sa nasiljem bandi.
Koliko traje The Road?
Film traje 111 minuta.
Ko je režirao film The Road?
Film je režirao Džon Hilkout (John Hillcoat).
Ko glumi u filmu The Road?
Glavne uloge tumače Vigo Mortensen (otac) i Kodi Smit-Mekfi (sin), a uz njih igraju Šarliz Teron, Robert Duval, Gaj Pirs, Moli Parker, Majkl Kenet Vilijams i Garet Dilahant.
Koji je originalni naziv filma?
Originalni naziv filma je The Road, a reč je o američkoj produkciji.
Možete li da izdržite ovaj put?
The Road nije lak film i ne želi to da bude. Spor je, siv, bolan, mestimično gotovo nepodnošljivo mučan. Ipak, u njemu postoji nešto što retko koji film o kraju sveta ima: duboka, tiha ljudskost. Zbog tandema Vigo Mortensen i Kodi Smit-Mekfi ovo je obavezan naslov za svakoga ko film shvata ozbiljno. Ako se upustite, budite spremni da ćete posle odjavne špice još dugo samo sedeti u mraku. Za mene je ovo jedan od najjačih filmova žanra i slobodno to kažem: jedna od najboljih priča o ocu i sinu poslednjih godina.