Le città di pianura, najava i recenzija: italijanska tura po kafanama venecijanske ravnice, gde niko ne preskače poslednju turu
Postoje filmovi čiji bi moto mogao da stoji ispisan na zidu neke kafane: nikad ne propuštaj poslednje piće. Komedija Francesca Sossaija, premijerno prikazana u Kanu, obećava baš to. Imamo dva propala, ali životom iskusna pedesetogodišnjaka i mladića koji se u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu, nađe u pogrešnom društvu. Jedva čekamo da vidimo šta će iz toga ispasti.
Najavljuje se kao šarmantan, melanholičan i verovatno ozbiljno mamuran italijanski road movie, koji bi mogao da prizove duh velikih italijanskih komedija.
Podaci o filmu
| Režija | Francesco Sossai |
|---|---|
| Uloge | Filippo Scotti, Sergio Romano, Pierpaolo Capovilla, Roberto Citran, Andrea Pennacchi |
| Žanr | Komedije |
| Trajanje | 100 min |
| Zemlja | Italijanski filmovi, Nemački filmovi |
O čemu je reč? Dve stare lisice i jedno jagnje među kafanama
Postavka je toliko jednostavna da je skoro sumnjiva, ali ovakve priče ionako ne nosi zamršen zaplet. Imamo dvojicu tipova u pedesetim, uvek bez para, Carlobianchija i Doriana, koji žive po jednoj jedinoj filozofiji: nikad ne propuštaj poslednje piće. Ta rečenica o njima govori više od cele strane opisa likova. To su oni momci koji uvek sede za šankom, koji za sve imaju neku anegdotu i kojima je nekako uvek pomalo pobegao sopstveni život.
Na njih nailazi Giulio, stidljivi student arhitekture, koji očigledno ima svoje planove, pa i one ljubavne. Prema dostupnom opisu, iz tog susreta izrasta haotična avantura po venecijanskoj ravnici, a loši saveti, mamurluk i neočekivano prijateljstvo temeljno će mu poremetiti zamisli. Kuda tačno priča skreće, ne znamo, i iskreno, ne želimo unapred da znamo. Pola čari ovakvih filmova je u tome što i gledalac pluta zajedno sa junacima.
Venecijanska ravnica, gde se ne ljuljamo u gondolama
Ono što me posebno zainteresovalo jeste mesto radnje. Nije u pitanju Venecija sa razglednice, već venecijanska ravnica, ona seoska, provincijska Italija varošica i sela koju na platnu ređe viđamo. Ovde nema panorama Trga Svetog Marka, ali ima magistralnih puteva, seoskih barova, maglovitih polja i ljudi koji ne pripadaju reklamama.
Film je, po sopstvenim rečima, omaž raznolikosti Italije, i to se već oseća u izboru lokacija. Ako Sossai dobro barata pejzažem, sama ravnica može da postane lik: mesto gde vreme teče sporije i gde jedna noćna tura po kafanama može da izgleda kao ceo život. Iskreno se nadam da će film smeti da bude spor tamo gde treba.
Francesco Sossai i senka velikih prethodnika
Ime Francesca Sossaija domaćoj publici verovatno još ne zvuči poznato, ali papiri ovog filma govore dovoljno: premijeru je imao na Filmskom festivalu u Kanu, što je za italijansko nemačku koprodukcijsku komediju ozbiljna preporuka. Kan nije mesto na koje se pozivaju obične parade fora, pa verovatno možemo da očekujemo nešto suptilniji, gorko sladak humor.
Najveći izazov je ipak to što je film izričito zamišljen kao omaž velikanima italijanske kinematografije. To je hrabra izjava. Italijanska komedija ima neverovatnu tradiciju, od commedia all'italiana do čitave galerije skitnica i životnih umetnika koji su istovremeno smešni i dirljivo ljudski. Ako Sossai crpi iz tog izvora, kreće sa dobrog mesta. Rizik je, naravno, da nostalgija lako sklizne u puko citiranje. Verujem da se to neće dogoditi.
Glumačka ekipa: nepoznata lica na koja vredi obratiti pažnju
Među glumcima je Filippo Scotti najpoznatije ime za međunarodnu publiku: gledali smo ga u glavnoj ulozi u filmu Paola Sorrentina È stata la mano di Dio, gde je veoma suptilno preneo nesigurnost i osetljivost jednog tinejdžera. Zato deluje kao savršen izbor za stidljivog Giulija, koga događaji nose.
Uz njega su u podeli Sergio Romano, Pierpaolo Capovilla, Roberto Citran i Andrea Pennacchi. Našoj publici su manje poznati, ali upravo to može biti jedan od aduta filma: u ovakvim pričama je mnogo uverljivije kada ne gledamo zvezde preobučene u pedesetogodišnje stalne goste kafane, već lica kojima verujemo. Duša buddy komedije je uvek hemija, i ako par Carlobianchi i Doriano funkcioniše, pola posla je već završeno.
Šta može da bude odlično, a gde može da omane?
Šta ide u prilog filmu:
- Osnovna ideja je jednostavna i univerzalna. Svako zna nekog Carlobianchija ili Doriana, a priznajmo, svi smo ponekad bili Giulio.
- Sudar generacija može da bude odličan izvor i humora i emocija. Susret jedne prohujale generacije i nesigurnog mladića retko ne funkcioniše.
- Premijera u Kanu nagoveštava da nas ne čeka bučan, već karakterni, topao humor.
A gde je rizik?
- Filmovi o turama po kafanama lako postanu repetitivni: novi bar, novo piće, novi pijani monolog. Ako iza toga nema luka, gledalac se brzo umori.
- Nostalgični omaž može biti lep, ali i previše okrenut sam sebi.
- Trajanje od 100 minuta je idealno, ali ako ritam posustane, ovako labavo skrojen film lako može da sedne na sredini.
S obzirom na količinu alkohola, loših saveta i odraslog humora, ovo svakako nije film za mlađu publiku.
Kome ga preporučujemo?
- Za tebe je ako: Za one koji vole melanholični humor italijanskih filmova, road movie priče koje počivaju na likovima i priče u kojima jedna slučajna noć sve promeni.
- Radije preskoči ako: Za one koji žele brzu holivudsku komediju krcatu forama ili kojima smeta kada film više gradi atmosferu nego zaokrete.
Ako ti se dopada, pogledaj i: Il sorpasso (1962), È stata la mano di Dio (2021), Sideways (2004), Druk (2020)
Česta pitanja
O čemu govori Le città di pianura?
Dvojica pedesetogodišnjaka bez para, Carlobianchi i Doriano, upoznaju stidljivog studenta arhitekture Giulija, a iz tog susreta nastaje haotična avantura po venecijanskoj ravnici koja mu remeti i ljubavne planove.
Koliko traje film?
Le città di pianura traje 100 minuta.
Da li je film pogodan za decu?
Teško. Puno alkohola, loših saveta i humora za odrasle čine ga filmom pre svega za odraslu publiku.
Ko je režirao Le città di pianura?
Film je režirao Francesco Sossai, a premijerno je prikazan na Filmskom festivalu u Kanu.
Ko igra u filmu?
Glavne uloge tumače Filippo Scotti, Sergio Romano, Pierpaolo Capovilla, Roberto Citran i Andrea Pennacchi.
Da li biste seli sa njima na još jednu turu?
Ja svakako bih. Le città di pianura ne spada u velike spektakularne blokbastere, i baš zato je uzbudljiv. Najavljuje se kao mala italijanska komedija po meri čoveka, koja na osnovu premijere u Kanu i hrabrog omaža želi više od toga da nas nasmeje. Ako Sossai pogodi ton između smeha i melanholije, ovo bi mogao biti jedno od prijatnih iznenađenja jeseni. Moja očekivana ocena je čvrsta sedmica, za film posle kog vam dođe da pozovete starog druga. Samo pazite sa tim poslednjim pićem.